167CM Slicica naslovne pored logoa copy

Horeca i Beowine 470x90px Caffe Montenegro

Sasvim lično: Ja bih mazu s džemom od drenjina

Kinoa koja se uzgaja u Peruu i Boliviji je najzdravija žitarica i volimo je ni da je iz Bjelopavlićke ravnice, njena kuma azijska kurkuma koja stiže iz Indije nam je bliskija od bijelog luka iz naših bašti, voće sa dalekih kontinenata je zdravije od našeg, a najzdravija je papaja pogotovo ona meksička, a dovoljno nas hidrira samo kokosova voda... Sa svim ovim se slažu svjetske analize zdrave hrane, a mi hoćemo da smo zdravi i nećemo da zaostajemo za svijetom.
O, kako je to sve postalo tako lako prihvatljivo, milo i posebno i dokazano najbolje. Što egzotičnije, to milije, i skupo, mora biti skupo jer je to najbolje. Himalajska so ima prednost, morska je aut, a evo kažu da je svijet poludio za nekakvim ljubičastim hljebom proizvedenim u laboratoriji Nacionalnog Univerziteta u Singapuru i mi ćemo sigurno da poludimo za njim, moguće tad kad ta ista laboratorija obznani da je ta ljubičica od hljeba čisti GMO.
Ja jesam za to da treba da probamo kad god nam se ukaže prilika nove ukuse jer su oni kao putovanja, posebna iskustva sa meridijana na koje nećemo nikad ni stići. Treba sve globalizovati i sve treba da postane dostupno, svijet treba da je blizak pa i nama ta nepoznata hrana. Nemam ništa protiv. Naprotiv. Ali voljela bih da odavde iz Crne Gore mi svijetu pošaljemo nešto da svijet proba, a i da svijetu kad ođe dođe nudimo samo svoje jer
imamo dosta svoga.
Posmatram ovu jesen u Crnoj Gori, lijepa li je dramatika planine i fantastika obale, a sve sazrelo, kruške – divljakuše po planinama prskane samo iz oblaka, same padaju pred noge, modre se borovnice po obroncima, Chanel crvene drenjine samouzgojene mame - „uberi me“... Poštujem sve koji uzberu šta god, a onda spremaju zimnicu, to kod nas u Crnoj Gori mogu i oni koji nemaju ni zemlje, ni voćnjaka ni bašte. Sve svuda samo okolo raste, pa kad nam sad uskoro prispije i divlji nar...


Tvrdim na neviđeno da nema tako dobrog džema kao što je naš od drenjina ni u Mišelinovim restoranima i nema tog Mišelinovog restorana koji ne bi imao džem od drenjina koji se kod nas pravi. Nema tih ni američkih ni ničijih palačinki slađih od onih sa džemom od drenjina


Sve sam probala i probaću i slatkoću Perua i Bolivije i Azije i Afrike, i nije da nijesam kupovala i kurkumu i kinou, i papaju i kokosovu vodu, kokos i njegovo mlijeko, nije da ne volim i ribu iz drugih mora, ali nije da to trebam da jedem i moram da bih bila zdrava jer je naučno dokazano tamo neđe da to mora da se jede da bi bili zdravi. Kako su živjeli ljudi ranije ođe tako dugovjeki ne jedući papaju. Odrasla sam u atmosferi kuće u kojoj se sprema zimnica, prave džemovi, pekmez i kisjeli kupus, pa śecavac, paprike, crvene, žute, ljute... krastavci i oni kornišoni, đe se čomi pasulj i grašak, pravi slatko od mrkve, dunje, kupina... prave sokovi po tri dana na one ogromne sokovnike što kapaju kap po kap... Znala sam šta je špajz i ostava, i znam i sad. Miris špajza je miris hrane života. Nema se kao nekad vremena ni načina da se danima i satima pravi ajvar i to mi je u redu. Sve ima da se kupi. Ali svakako ću najprije domaće kupiti kod onih ženica i bakica što po uglovima pored radnji i zgrada stoje sa zdjelama, korpama, kantama punim malina, borovnica..., sa svojom berbom u košarama... Njihove radničke ruke izgrebane od branja i skromno i nenapadno „izvolite“ iz devet zora (a stigle su vozom jutarnjim u 5 sati iz Kolašina ili Bara) me zaustave i znam - nema tu prevare. Ma kakvo prskanje, ne trebaju mi naučni dokazi da je rukom ubrano voće po šumama i brdima trpjelo genocid pesticida, i znam da nije mjesecima stajalo u kontejnerima i putovalo dovde morima i okeanima...
Tvrdim na neviđeno da nema tako dobrog džema kao što je naš od drenjina ni u Mišelinovim restoranima i nema tog Mišelinovog restorana koji ne bi imao džem od drenjina koji se kod nas pravi. Nema tih ni američkih ni ničijih palačinki slađih od onih sa džemom od drenjina. Nema te cijene koja je visoka za teglu tog džema koji ona domaćica na pijacu iznese da proda, nije uporediv uz poštovanje svih onih skupih džemova stranih, bolji je od svih. Nek’ laboratorije svijeta to provjere meni taj sertifikat ne treba. Znam koliko vremena treba da se napravi džem od drenjina, em da se uberu, operu, a onda se presuju i beskonačno miješaju. Neko pravi, neko dobije od majke, bake, ili kupi na pijaci, mada na pijaci tog džema i nema jer najbolje se čuva za familiju. Širom Crne Gore rastu drenjine, neopisivo blago samoniklo voće sa bezbroj benefita u svom sastavu, vitaminski C koncentrat - infuzija imuniteta iz prirode. Kad bi taj džem uveli u restorane, pa kad nam ponude palačinke da nijesu samo s kremom, nutelom i plazmom, eventualno nekim medom... zna se šta bi ljudi birali.
Meni moje tegle džema stižu, nijesam neko ko ima mogućnosti, niti vremena da berem drenjine, niti da ih tražim po pijaci, a tek da radim ovaj izuzetno zahtjevan proces pravljenja džema, ali cijenim svaku, ne teglu, no kašiku, jer znam koliko truda stoji iza nje. Poštujte svoje, ne cjenjkajte se sa onim vrijednim domaćicama na pijačnim tezgama za ono što stvarno vrijedi i iza čega stoji ogroman trud, nije pošteno ni ljudski, ni fer, za papaju se ne cjenkate, a ne bih ih poredila, drenjina je kraljica.
Draža je meni kriška hljeba namazana džemom od drenjina nego desert od ne znam kog navodnog šumskog, u prevodu - smrznutog voća koji mi ponude kao voćni kolač...
Papaja i ostale nepoznanice godži bobice... nemaju šanse... Neka fala, ja ću mazu sa džemom od drenjina, dok ima.

 

 LOGO WHITE

Jedini specijalizovani časopis o ugostiteljstvu i turizmu u Crnoj Gori

Kontakt


Tel: +382 (0) 20 665 155

Tel: +382 (0) 69 429 375

E-mail: caffe.montenegro@gmail.com

Podgorica

 

CAFFE MONTENEGRO u inboxu

PRIJAVA ZA NEWSLETTER:

We do not spam!